Šta zaista znači istina o opravdanju verom, koja je 1888. godine izneta pred Generalnu Konfrenciju i odbijena?
Prvi pioniri su osvedočeno tražili istinu, i Bog ih je doveo do toga da shvate 4. zapovest tj. da prepoznaju istiniti sedmi dan. Dok su postepeno shvatali sve dublju istinu, postajali su sve fokusiraniji na držanje svih 10 zapovesti i ostale istine, i nisu istovremeno shvatali da i vera mora isto tako da raste zajedno sa njihovim delima.
Iz tog razloga je 1888 učinjen pozitivan pokušaj, da oba aspekta ponovo dođu u ravnotežu. To je nažalost polarizovalo Generalnu Konferenciju i sprečilo do toga dođe. Većina je zadržala stari stav, da je vera samo posledica dela. Ellen White je napisala, da bi Isus tada jako brzo došao, da je na tom zasedanju GK prihvaćena ispravna tj. uravnotežena istina. Sa druge strane danas od strane teologa dolazi do tvrdnje, da smo tada prihvatili celu istinu tog područja, što ne odgovara činjenicama.
Jedna ravnoteža podrazumeva istovremeni rast i vere i dela, jer dela predstavljaju manifestaciju te vere. Naše spasenje dolazi isključivo kroz veru, ali je ona mrtva ako ne nosi dela. Učenje da nas samo vera dovodi do spasenja dolazi iz harizmatičkih krugova, i ta forma religije se u današnjim danima eksplozivno širi i u adventističkim krugovima. Taj pravac verovanja tvrdi, da mi ne moramo više da se borimo sa gresima, ukoliko smo se potpuno predali Bogu. Da li je to ispravno?
Jedna ilustracija: Kada bi jedan čovek trebao da jako brzo pređe 1000 kilometara, on to ne bi mogao da uradi bez jednog vozila. Kada prihvatimo Boga i Njegovu istinu, i uputimo Mu iskrene molitve, onda nam On u simboličnom smislu poklanja jedan auto i znanje kako da njime upravljamo. On nam daje puteve i znakove, da bi smo ostali na ispravnom pravcu. To je VERA u zajednici sa Bogom. Sa druge strane MI moramo da volanom tog automobila upravljamo svojim rukama, jer bi inače bili programirani roboti. Volan i izabrani pravac predstavljaju naša slobodno izabrana DELA. Upravljanje autom naše vere nije moguće bez volana, koji predstavlja naša dela tj. ličnu borbu protiv iskušenja.
Kada bi smo zaista samo kroz veru mogli da postanemo bezgrešni, onda Isus na zamlji ne bi morao da se bori sa iskušenjima. Mojsije je pored Enoha bio potpuno razdvojen od greha, pun vere i Božjeg prisustva, koje je bilo manifestovano jakom natprirodnom svetlošću. Ipak, kada je neposredno pred ulazak u Hanan u samo jednom momentu zaboravio da ostane u borbi protiv greha, on je radi tog jednog greha morao da umre, pošto veličinu naše zemaljske odgovornosti i kazne odlučuje stepen našeg saznanja i blizine Bogu. Zato sa druge strane Filisteji nisu direktno izgubili život kada su dirnuli kovčeg zaveta, jer nisu imali saznanje o dubini odgovornosti pred Bogom kao Izraelci.
Božji pečat i Njegovo potpuno prisustvo u nama ne donosi bezgrešnu prirodu već na zamlji, niti znači da smo postali telesno imuni od greha. To ćemo postati tek kada nakon Isusivog drugog dolaska dobijemo novo telo bez prirodnih sklonosti ka grehu. Naš sve jači imunitet od greha predstavlja sve dublja zajednica sa našim Bogom, koja će uprkos još uvek prisutnoj grešnoj telesnoj prirodi doneti potpunu bezgrešnost već na zemlji, i to neposredno pred Isusov drugi dolazak. Tada ćemo postati jednako bezgrešni kao što je Isus bio u prirodi nakon pada u greh, jer inače ne bismo preživeli kraj vremena milosti nakon što je Isus napustio nebeski hram.